Александра Селасије Антохин (Alexandra Sellassie Antohin)

Од избијања нереда између савезних и регионалних снага у Тиграју у новембру 2020, у северном делу Етиопије који се граничи са Еритрејом, две главне димензије кризе биле су у међусобном сукобу. Постоји оружани сукоб и његова немерљива људска цена и траума, а постоји и извештавање о овом сукобу. Била сам сведок аргумената Етиопљана изван Етиопије, мог примарног центра посматрања, који се фокусирају на то ко је крив, чији дневни ред испуњава извештавање и контролу обима и утицаја хуманитарних услова на терену. Прича о причи имала је примат над непорецивом чињеницом да људи пате и умиру и виде срж проблема: гледамо земљу која ратује сама са собом.

Као Етиопљанка и Американка, осећала сам се повремено ментално и емоционално парализовано. То је компликована прича о политичкој фрагментацији, са наизглед бесконачним конкурентским наративима заснованим на раштрканим информацијама. Стигла сам у лични ћорсокак где је нуђење кохерентног тумачења и анализе деловало немогуће. Најновије вести о прекиду ватре нуде само привремено олакшање невиним и рањивим и више хране за сукобљене наративе који спречавају јасна размишљања у овом конфликту.

Као антрополошкиња којa проучава православни хришћански живот и институције, хватам се за нову парадигму утемељених вредности која произилази из ове верске традиције. Три главна учесника овог сукоба углавном представљају популацију која је претежно православна. То укључује Еритреју, чије је становништво 63% хришћана, од којих су већина православци. За разлику од других међународних примера секташких сукоба где се верске разлике стратешки мобилишу да би се нанела већа бруталност, православни хришћани који учествују у борбама у Тиграју, канонски, литургијски, светотајинско, су једно те исто. Тужна је стварност да се институционално православни хришћани овог региона (заједно 39 милиона присталица) поклапају са етничком политиком својих нација. Није било јединственог гласа од православних хришћанских вођа, како тврди Темесген Кахсаи, и то је нанело штету у овој кризи.

Слично томе, присиљена сам да се залажем за већу православну хришћанску сарадњу, посебно с обзиром на историјски и егзистенцијални значај Тиграја за припаднике ове вере. Овај регион се сматра родним местом хришћанства у Африци, који су посејали краљеви Аксумите од 3. до 6. века чије се присуство протезало од северозападне Етиопије (данашња област Тиграј) до обале Црвеног мора, сада Еритреје. Овде се налазе многа света места за православне хришћане, попут манастира Абуне Арегави у Дебре Даму и цркве Сион Маријам (Марије од Сиона) у Аксуму, која је чувена као кућа Ковчега завета. Може се претпоставити да су појединци који учествују у овом сукобу чланови заједница. Међу многим нападнутим местима, Аксум и Дебре Дамо имали су велики број људских жртава, поред физичке штете и пљачке. Знајући колико су ове локације значајне као духовни епицентри за вернике, ови догађаји наговестили су прелазак незамисливог прага. С обзиром на готово извесну вероватноћу да је кривац био православни хришћанин, какве су њихове моралне импликације биле на угрожавање светих места? Ако би требало да започне заједничка етика светости, прави тренутак би био сада.

Неоспорна стварност је да су цркве и манастири буквално бојишта овог сукоба. Научник који се бави етиопским наслеђем и баштином Алула Тесфаи објаснио је ситуацију као мобилишуће црквене баштине као алате застрашивања: претњу уништавањем светих места која се користе као залог за сарадњу. Од покретања оружаног сукоба, појединци и породице беже у цркве и манастире ради сигурног уточишта, што их заузврат чини циљевима оружаних снага које траже борце. Стравична је иронија да су та места на којима се људи окупљају, моле се заједно и граде везе између суседа и странаца управо она места на којима су оружане снаге циљале како би нанеле већу штету, смрт и терор.

Ова криза открива да заједнички верски идентитет не буди већу одговорност за очување људи који деле исто причешће. Ово је снажна реализација у поређењу са дугогодишњом реториком хришћанско-муслиманског антагонизма, приповетком „Етиопија у мору ислама“. Током мојих етнографских теренских студија наишла сам на православне хришћане који су мучно говорили о претњи својој цркви од муслимана. Популарно сећање на велико разарање безбројних цркава, рукописа и црквеног знања у 16. веку, које је водио Ахмед Грагн, активно је допринело инертности данашњих политичких оправдања за задржавање видљивости ислама. Такође је послужило упорном наративу за подржавање и одбрану православног хришћанског културног језгра планинске Етиопије, културне групе о којима се овде расправљало. Чини се да морална праведност делује недвосмислено када је усмерена на „оног другог“, муслимана, упркос чињеници да ислам има дубоку историју у Етиопији и да су историјске џамије такође под претњом у овом сукобу.

Овакво представљање религиозне историје директно је помогло империјалном пројекту „Етиопија“, посебно када се у потпуности обистинило током владавине Менелика II у 19. веку, и без сумње ће и даље служити идеолошким циљевима. Међутим, ове цркве и манастири су жила куцавица људи у овом региону, јер су уграђени у њихов друштвени живот, њихово разумевање њихове историје и предака, и претходе савременој идеји „Етиопије“ многим вековима. Размишљајући кроз овај сукоб као насилни и смртоносни сусрет међуверника, које су обавезе према брату вернику? Посматрајући догађаје из последњих осам месеци и виталност приче о кризи, чини се да не постоји функционална православна етика свести.

Традиција православне хришћанске вере можда је последње преостало подручје друштвеног живота и парадигма идентитета на основу којих се могу створити заједнички темељи и афинитети. Тумачећи православни хришћански идентитет искључиво као испуњење империјалног или етнонационалистичког пројекта не препознаје нешто што је веће од овог тренутка. Дубока историја православне вере овог региона као културне и етичке оријентације живота има способност да делује као пролаз из ове кризе и пут ка решењу и помирењу. Угрожавање овог наслеђа убија жилу куцавицу људи, са последицама које превазилазе трајање било које политичке странке или владајуће класе. Историјска свест која је толико активна и укорењена за православне хришћане етиопског и еритрејског порекла може бити витални ресурс у времену када се свака истина дестабилизује и искорењује. Ми — сви који сведочимо, а посебно они који носимо ово духовно наслеђе — имамо прилику да поново усредсредимо своје оквире размишљања како бисмо колективно бранили светост живота. Ако одлучимо, то може бити светло водиља за ову трагедију.

Желела бих да се захвалим Алули Тесфаи Асфха што је понудио своја размишљања и истраживања о развоју догађаја у Тиграjу, као и на његовом раду на привлачењу веће пажње на претњу локалитетима баштине у региону, део међународне петиције за спас културног наслеђа Тиграја.

Александра Селасије Антохин је директорка образовања у Вермонт Фолклорном Центру. Спровела је етнографско истраживање са православним хришћанским заједницама у Јужном Волу, Етиопији и Магадану у Русији и историјска истраживања православне цркве на Аљасци.