Роберт Блит (Robert C. Blitt)

Руски уставни амандмани из 2020. наговештавају све већу спољнополитичку улогу Руске православне цркве — Московске патријаршије (РПЦ). Уставно учвршћивање Кремљевог селективног схватања државног суверенитета и немешања; визија историјске истине коју је санкционисала држава; мишићна заштита права сународника у иностранству; и ширење традиционалних вредности све то тапка у областима у којима је црква чврсто заговарала руску цивилизацију као глобалну противтежу западном „ултралиберализму“. Суочени са овом новонасталом стварношћу, политичари би требало да преиспитају природу и суштину своје интеракције са црквеним званичницима и предузму мере за ближи надзор активности РПЦ у својој надлежности.

Током своје пост-совјетске историје, дипломатија РПЦ је показала трајну посвећеност Кремљевој склоности мултиполарном међународном поретку. Пре скоро две деценије, тадашњи је митрополит Кирил тврдио да: „Православље у међународној политици [може олакшати] изградњу мултиполарног света“. Данас се црква надовезала на ове изгледе да одбаци одлуке Европског суда за људска права (ECtHR) и других тела за људска права као стране и штетне за руски суверенитет.

Најупечатљивије је, међутим, да се РПЦ-ова приврженост Кремљевом уоквиривању суверенитета открива у приликама када оба актера спремно одбацују принцип у име реалне политике. Размотрите интервенционистички одговор Кремља на црногорски Закон о слободи вероисповести или уверења из 2019. године. У тежњи да сачува руски утицај у иностранству, Кремљ је оправдао своје мешање у црногорске унутрашње послове наводећи потребу да се заштити православље. Из перспективе РПЦ, догађаји у Црној Гори били су на сличан начин изузети од лепоте немешања, јер су одражавали застрашујући „украјински сценарио“ и претили „канонским православљем“. Па ипак, основно образложење цркве јасно показује заокупљеност Кремља због западног поравнања Црне Горе. Ненакићеним црквеним речима: „Садашње власти Црне Горе не крију да су активне присталице евроинтеграције и изолације од Србије“.

Црквено заступање истина из Кремља одражава једнако дубоко укорењену праксу. Пре више од једне деценије, руско Министарство спољних послова и РПЦ обавезали су се да ће наставити „заједничке напоре у борби против фалсификовања историје“. Министар спољних послова Сергеј Лавров обновио је овај завет 2020. године, проглашавајући да ће његово министарство „и даље чинити све да се супротстави покушајима фалсификовања историје [кроз] блиску сарадњу са Руском православном црквом“.

Са фалсификовањем које је сада доведено у уставну анатему, црква је спремна да освети међународну иницијативу Кремља да се било шта што се сматра против Русије изједначи са величањем нацизма. Као део овог напора, црква користи историјски наратив Кремља као шаргарепу и штап, како за изградњу потенцијалних савеза, тако и за вршење притиска на мање кооперативне стране владе. На пример, црква је недавно похвалила хрватске званичнике због обнављања споменика совјетским војницима, називајући то „дубоко симболичном“ акцијом која чува историјско сећање“. Насупрот томе, патријарх Кирил упутио је шест минута дугу тираду бугарском председнику због изјава које је Кирил сматрао „безобразлуцима“ историјског ревизионизма који је обезвређивао моћ и жртву Русије.

Црква је на сличан начин помогла у понављању порука Кремља сународницима. На пример, Светски руски народни савет (WRPC) — невладина организација РПЦ — функционише као организација за умрежавање сународника која заговара руске интересе у иностранству, укључујући и кроз лобирање УН-а. Активност РПЦ у овој арени пружа Кремљу две значајне предности: Прво, црква промовише Кремљ поруке без пртљага који је везан за отвореније продајне станице као што су РТ и Спутњик. Друго, с тим што РПЦ сазива широк спектар публике, поред сународника — укључујући остало свештенство, невладине организације и стране владине званичнике широм света — та порука може досећи далеко разноврсније бирачке јединице.

На крају, уставни амандмани који заговарају традиционалне вредности дају приоритет одређеним колективним нормама на штету појединачних права, цементирајући утицај цркве на руски идентитет у земљи и иностранству. Конституционализација ових вредности вероватно ће ојачати напоре Кремља да води глобални савез посвећен поткопавању универзалне заштите људских права. Као део овог напора, црква већ дуго негује међународну припадност: „[Цела] западна цивилизација … постаје радикално антихришћанска и антирелигиозна. У овом случају постоји потреба [за] универзалним заједничким фронтом који чине традиционалне верске исповести како би се одбио налет милитантног секуларизма“.

Да би изградили овај заједнички фронт, црква се удвара верским изборним јединицама и конзервативним активистима, сународницима, страним владама симпатичара и политичким оперативцима. Током свих ових глобалних ангажмана, РПЦ се гласно супротставља било каквом уоченом задирању у традиционалне вредности, истовремено подривајући западне норме и институције и промовишући углед Русије и међународно вођство Кремља. На пример, Хаванска декларација из 2016. године, коју су потписали РПЦ и Ватикан, мукотрпно заобилази сваку критику руских неприлика у Украјини или Сирији, и уместо тога негује поглед на РПЦ и Кремљ као неутралне миротворце посвећене заштити угрожених хришћана.

Пружање цркве у конзервативно цивилно друштво на сличан је начин навело групе попут C-Fam, америчке НВО „про-породичне“, са седиштем у САД, која се улагује РПЦ због противљења РОЦ-а истополној сексуалној оријентацији и правима родног идентитета у УН. Још драматичније, друга група са седиштем у САД, Међународна организација породице, покушала је да ојача положај РПЦ и Кремља, прихватајући финансирање православног олигарха повезаног са Кремљем, славећи Русију као „хришћанске спаситеље света“ и идући дотле да подржи „веома истакнуту улогу [за Русију] … на глобалном нивоу“.

У том контексту, горенаведени амандмани пружају уставно покриће за поновно активирање глобалних напора Кремља да оспори демократске вредности, замени међународни систем људских права и дестабилизује институције и друштва кроз кампање дезинформација. С обзиром на спремност РПЦ да те напоре унапреди са Кремљем, уставни амандмани вероватно ће отворити још ближе доба интеграције цркве и државе. Политичари треба да узму у обзир растућу спољнополитичку улогу РПЦ и да изврше неопходна прилагођавања како би се објаснила све већа близина цркве Кремљу и њене текуће кампање утицаја које се одвијају међу владиним и невладиним саговорницима.

Роберт Блит је професор права на Правном факултету Универзитета у Тенесију.