Инга Леонова (Inga Leonova)

Случајном читаоцу друштвених мрежа може се учинити да су културне ратне битке у православним круговима око људске сексуалности коначно престале, посебно у поређењу са бесним 2010-има. Мислим да су радије повучене линије и да се већина бораца повукла у своје кампове. Свакако је потреба за интелектуалном и духовном слободом за наставак важног антрополошког и теолошког рада у Цркви питање које је много шире од ограничења које намеће природа интеракција на друштвеним мрежама. Ипак, оно што је произашло из сукоба посматрам као парадигму „саосећајног порицања“. Овај став се може сажети у реченици „Срце ми се слама за људе у Цркви који се боре са истополном привлачношћу, и требало би да им саветујемо и пружимо подршку са љубављу у њиховом подвижничком подухвату да носе крст целомудрености“.

Можда су ме због привремене удаљености од овог дискурса изнова погодиле замке „саосећајног“ приступа. Примарна брига је да добронамерним „традиционалистима“ пружа удобну алтернативу токсичној мржњи коју шири подскуп ратника православне културе. Омогућава задовољство осећајем љубави и прихватања, док истовремено остајемо у удобним границама службено прописаног положаја: у потпуности прихватамо нашу хомосексуалну браћу и сестре све док испуњавају захтев да напусте своју потребу за људским дружењем.

Па ипак, такво „саосећајно“ порицање идентитета људи је на неки начин чак и горе од токсичне хомофобије осведочених мрзитеља. Прво и најважније јер људе чини толико подложнијима злостављању. „Волимо те, али само под нашим условима“ штети више од искреног одбијања. Особа која добије савете у својој „невољи“ од добронамерног „саветника“ не може имати користи од саветовања заснованог на уверењу да је та особа искривљена, неисправна, па јој је зато једини пут у животу да негирају своју хуманост и следе лудачку кошуљу прописану им идеологијом која одбацује науку и знање, али још горе, одбацује хришћанску љубав. Класична реплика да је сваки хришћанин позван на аскетско самоодрицање је лицемерна у овом контексту, јер нико не захтева од хетеросексуалних хришћана да се потчине доживотној самоћи.

Као што Џон Кондон пише у расправи на Фејсбуку, „Биолошки, психолошки и фактори животне средине који утичу на људску сексуалност су сложени и веома променљиви, а њихова научна студија је још увек у повоју. Једна ствар коју је наука показала је да је мало вероватно да сексуална оријентација има један узрок, попут индивидуалног избора или такозваног „хомосексуалног гена“. Такође је прилично дефинитивно показано да таква оријентација не може бити промењена само чином воље или тако суровим методама као што је аверзијска терапија. Једно је, међутим, сасвим јасно, а то је да унапред запакована „решења“ за лоше схваћене услове никада нису ефикасна, ни у духовним стварима, ни у психолошким, а штета нанесена идеолошки настројеним приступима није ништа мање стварна за добре намере саветника.“

Да цитирамо популарно православно гледиште, „Многи верују да постоје генетски и еколошки утицаји који узрокују хомосексуалност, али то није научно доказиво. Верујем да је истополна привлачност резултат пада, баш као и сав грех.“ Ово је, наравно, став који намерно збуњује то питање. Наука постоји да би описала емпиријске појаве, али теолошка питања нису директно предмет научних закључака. Свети Василије Велики изрекао се по овом питању прилично одлучно. Питање за хришћанског мислиоца није да ли су односи људи биолошки одређени, то је шта ти односи значе у контексту наших односа с Богом.

И ту долазимо до најзабрињавајућег аспекта овог приступа сексуалности. „Желео бих да кажем да је потреба за интимношћу често покретачка снага сексуалног промискуитета у свим његовим облицима. Свима нам је потребна интимност, али збуњивање ове потребе са сексом главни је разлог зашто толико људи подлеже сексуалном греху. Потреба за интимношћу може се испунити дубоким пријатељствима, али на крају мора да нађе истинско испуњење у интимном односу са Богом“.

Ова изјава, иако није нетачна, служи за смањење интимности до пожуде, чинећи тако логичну заблуду. Интимност са партнером не отказује интимну везу са Богом. Штавише, ова изјава у основи изједначава хомосексуални секс са сексуалном промискуитетношћу.

Када „саосећајни“ православни саветници потпуно одбаце могућност кенотичне љубави између хомосексуалних особа и сведу њихове односе искључиво на сексуалну привлачност као да се ништа друго не дешава између особа, они не само да оцрњују истополне везе, као и хетеросексуалне везе. Сексуална интимност је део перихорезе која се дешава међу људима. То је дивна ствар записана у Библији као део ЗНАЊА другог (отуда је сама реч на хебрејском која описује однос у браку „знај“, као у „Адам је познавао своју жену“). Еротска љубав је светиња, терминологију еротске привлачности користи сам Исус, а велики је грех неоплатонског заробљеништва хришћанске мисли што је трансформисана у нешто прљаво, изједначена са пожудом и делегирана у лудачку кошуљу региментираног погубљења. Наша теологија треба да ослободи разумевање љубави и спреге из ове заблуде. Сведочење многих хришћанских хомосексуалних парова говори против концепата које су прокламовали ригористи бинарног начина размишљања. Њихово сведочанство није ништа мање вредно од онога против чега су суочени.

Укратко, стварни нагласак расправе о роду и сексуалности мора се пребацити са биолошког детерминизма на темељнија питања холистичке природе спајања људи и теолошког значаја сексуалне интимности, осим рађања потомства. Само ако ослободимо свој дискурс од традиционалног презира људске сексуалности, моћи ћемо да му приступимо уравнотежено и, што је најважније, духовно уздигнуто, ослобођени легалистичких окова и нездравог страха. И, последње, али не најмање важно, дозволити да овај говор воде и одлучују искључиво монашке старешине, значи да је он хендикепиран по дефиницији. Нецелибати хришћани који раде на свом спасењу у свету могу и треба да сведоче своја искуства.

Инга Леонова је уредница часописа Точак, кварталног часописа о православљу и култури.