Џастин Шон Којл (Justin Shaun Coyle)

Декорум понекад поставља питања пријатеља и породице о мојем послу. Знају да предајем у богословији, па питају о мојим курсевима. „У овом семестру углавном је историја цркве“, кажем. „Нека модерна филозофија и курс о атеизму.“ „Атеизам?“ многи зачуђено питају. Други урбанијег осећаја с одобравањем климају главом. „Па“, кажу, „претпостављам да је корисно обучити богослове за победу над непријатељем.“

Мој курс о атеизму не чини ништа слично. Заправо, моје прво предавање износи оно што наш курс неће подразумевати. Неће научити студенте да машу дијалектиком против интернет атеиста. То неће удостојити догматски сцијентизам Ричарда Докинса или Нила Деграс Тајсона, претендената за атеистичку тијару. И неће научити ону врсту генеалошког опсенарства који је тако чест у верским круговима који у три лака корака своди сваки став са којим се хришћани не слажу са атеизмом. Курс неће пружити (можда) апоогетику, стога неки студенти га увек и тихо напусте.

Они који остају почињу дискусијом о изреци светог Силуана Атонита: „Држите свој ум у паклу и не очајавајте“. Као и код свих апофтегмата, њено значење се тешко осваја. Можда изрека препоручује духовну праксу замишљања сопственог проклетства. Можда се позива на вапај запуштености са Голготе, када Христос завапи in voce Adami. Или можда игра на знаку над Дантеовим паклом: lasciate ogne speranza, voi ch’intrate („напустите сваку наду, ви који овде улазите“). Без обзира на његово значење, ученици примећују да је посебна потешкоћа са „и“ у средини изреке. Како би требало заједно и први и други део изреке да промишљамо? Шта би могло значити држати свој ум у паклу, а не очајавати?

Шта ако, питам студенте, избегавање очаја није супротно држању ума у паклу, већ је резултат тога? Шта би значило кладити се да је задржавање ума у паклу заправо средство за избегавање очајања?

Кад се окренемо Светом писму, студенти примећују како оно читаоце учи изнова и изнова како да очисте своје лажне представе о Богу. Довољно често ово учење стиже у облику забране обожавања богова који нису Израелски Бог (2. Мојсијева 20, 2–4): златно теле, статуе пророка Ба’ала итд. Студенти знају толико тога из Декалога — и у сваком случају мало ко од њих се лично бори са обожавањем Ба’ала. Међутим, Свето писмо толико често замишља да је обожавање Израелског Бога идолопоклоничко. Амос извештава да Бог мрзи израелске песме и одбацује њено обожавање јер оно није подразумевало бригу о сиромашнима (Амос 5, 21–24). А нашу „земаљску природу“, пригнуту према идолима, треба хришћани да „убију“ (Кол. 3, 5; Гал. 5,19). Поука је јасна: ни Израел ни Црква не остају невине у идолопоклонству. Ако се неки идолопоклоници клањају лажним боговима, други радије Бога обожавају лажно.

У том тренутку питам студенте: Како ми хришћани треба да се ослободимо идолопоклонства како то налаже Свето писмо? Како да будемо сигурни да се не клањамо Богу погрешно? Како разликовати икону од идола?

Овде не треба започети ex nihilo. Међу благодатним даровима који су преостали од крстарења хришћанства налази се колекција мислилаца —многи од њих су мрачно сјајни — чији атеизам их чини стручњацима за уништавање идола. Питам се ,зашто да се, не одважимо и не позајмимо њихове критике?

И тако семестар пролази — полако, намерно, пажљиво — кроз Фојербаха и Маркса, Ничеа и Фројда. Оно што студенти откривају док уче из најжешћих умова école du soupçon’s је колико често идоле које ударају о стене и ми хришћани разбијамо — или би требало. Ко би могао порећи да довољно често теолози квалификују јединствену особеност откривења? Да хришћанска пракса понекад продуховљује сиромаштво и тако сакрализује саме моћи које Јеванђеље уништава? Да инверзија вредности на Голготи не само понекад лицемерно навлачи моћ на мантију? Студенти такође примећују колико се често јудео-хришћански мотиви прикрадају чак и најжешћем атеизму, иронија коју је Дејвид Бентли Харт назвао „хришћански атеизам“. Шта је Фојербахов атеизам, него једнострано извињење за скандал инкарнације? Марксова нова, несумњиво врло различита, преференцијална опција за сиромашне? Ничеова поремећена афирмација пута и истине и живота? А шта је Фројдов „безбожни јудаизам“, него случајно пророчка реч у духу Амоса или Осије? У сваком случају, студенти са Карлом Бартом виде да је „вапај побуне против таквог бога ближи истини него софистика којом људи покушавају да га оправдају“.

Наш курс се затвара избором Достојевског – и не (само) зато што припадам источнохришћанском клишеу. Ни у ком случају истина није боље учинила моралну опкладу атеизма против хришћанске рачунице (мислим на „Побуну“ Браће Карамазових). Нико боље није приказао ризик од поседовања атеизма (мислите на Демона Кирилова). И нико није боље прорицао духовну nepsis неопходну за вежбање Велике суботе после Свете недеље пратећи како сенку атеизма баца само Христова светлост (мислите на Демоне „код Тихона“). На крају, откривам да је наш семестар извео проучавану имитацију Тихоновог откривења Ставрогину: „Бог ће опростити ваше неверје, јер ви поштујете Духа Светог, а да га не познајете“.

Подучавам атеизам богословима не из неког самозадовољства произашлог из увођења побожних младића у ред неприхваћених. Нити га начелно учим да вежбам ученике дијалектичким способностима. Уместо тога, предајем атеизам богословима да би их обучавао у вековима вештој алегорији – проналажењу Христа где год се заиста крије.

Не бих саветовао покушај свог курса да одврати очај држећи свој ум у паклу духовно незрелим или интелектуално неразумним. Овде би било (стварних) змајева. Али ако су ваши студенти попут мојих прешли из млека у месо (1. Кор. 3, 2), можда бисте – у елегантној фрази Меролда Вестфала – покушали да предајете атеизам током следећег поста. Уосталом, ми немамо шта да изгубимо осим својих идола.

Џастин Шон Којл (доктор наука, Бостонски колеџ) је украјински гркокатолик који предаје филозофију и теологију у Богословији Маунт Енџел у Орегону. Његова прва књига “Лепота Тројства: Читање Summa halensis” требало би да изађе следеће године у издању Фордхам Преса.