Протојереј Алексис Виноградов (Fr. Alexis Vinogradov)

Сваке године се евоцира наслеђе оца Александра Шмемана, од како је преминуо 1983. године, кроз званично годишње предавање у његово име на Светом Владимиру, богословији у Њујорку, у којој су његове идеје цветале, негујући генерације свештенства и верника и кроз бројне публикације и предавања, ширећи се у свет. Стална академска катедра или годишњи догађај подразумевају да именовани појединац представља мерило мишљења и достигнућа институције, наслеђе које су његови духовни наследници посвећени да поштују и промовишу. Ево, размишљам како би могао о. Александар формулисати одговор Цркве на кризу нашег времена.

У основној идеји свог рада, можда најбоље израженој у његовом чувеном предавању – Између утопије и бекства, о. Александар се залаже за средњи пут између две крајности – секташку изолацију од стварног света на једном полу, а на другом полу, његов пандан „напретку“ ка краткотрајној секуларној утопији. Ипак, његов предложени средњи пут није компромис између две крајности, већ победа уздизања из обе слепе улице ка есхатолошкој визији опипљивог, стварног света, дома Оваплоћеног Господа историје.

Сада, за о. Александра – есхатологија није нека опскурна теолошка категорија која се бави будућим post-mortem бригама човека, већ је манифестација царства које улази и преображава само Време. За њега се ова трансформација савршено очитује у Литургији. У својој Евхаристији (стр.129), о. Александар то записује у литургији

наше сећање „постаје наш улазак у Христову победу над Временом, над њеним колапсом у „прошлост“, „садашњост“ и „будућност“. То је улазак не у неку апстрактну непомичну „вечност“ већ у „живот вечни““.

Ово превладавање над тиранијом Времена види се у каиросу који проглашава краљевство како започиње евхаристијска литургија, и даље у препричавању спасоносних дела која су се „догодила“, укључујући у тим делима „други и славни долазак“ који још предвиђамо. Овде је у литургији, линеарни низ историје суспендован унутар првенства есхатологије: догађаји од вечног значаја, рођени у ванвременском Оном који је сада и увек остаје „међу нама“! И док се теолози расправљају о томе шта се „догађа“ са светим Даровима, они превиђају да прво позивамо Светог Духа да утиче на промену „на нама“, а као последицу „на дарове који се овде нуде“. Ми смо, верни окупљени, који се преображавамо, обликујемо у Ново Стварање, оспособљени да загледамо у неизрециве димензије Духа и тако свет и сву његову материју схватимо као симбол царства.

У тренутку писања овог текста, Америка трпи тероризам ратујући са својим светим институцијама закона и владе (подстакнути вођама јавно одређеним да их сачувају) – побуњеном окупацијом Капитола – на дан који се иронично поклапа са прославом Хришћанске цркве – обнове целе Творевине потапањем Христа у воде Јордана. Дакле, ту смо, конкретно усред културних циклуса Закона и побуне, поларизоване силе конзервативизма и ослобођења, и овде о. Александар говори о Христу као управо о оној кризи која решава непомирљиву напетост ових екстремних полова људске сабраности која прожима сваку ћелију нашег живота.

Ако етимолошки криза значи просејавање које раздваја токсични од здравог организма, библијски „плеву од пшенице“, онда оно што Шмеман каже мора звучати тачно за сваки аспект људских послова:

„Христос је једина криза која је благословена и спасоносна … у Њему се испуњава Закон као и Револуција … целокупно значење хришћанства је уздизање горе из овог ритма, овог курса, ове динамике света. Хришћанство омогућава живот према истини револуције унутар закона и истини закона унутар револуције, њиховом испуњавању једних у другима – то је Царство Божије, сама истина, сама лепота јер је Живот и Дух.“

(DEC.8, 1975, JOURNALS)

Следеће речи тог истог чланка дају нам осећај како загушујуће би о. Александру биле данашње зараћене „стране“ не само у друштву, већ посебно у Телу Христовом:

Видим кључ хришћанске перцепције културе, политике и, наравно, саме религије – „држање свега заједно.“ Хришћанство је слобода од конзервативизма и од револуције. Отуда је ‘десничарски’ хришћанин подједнако застрашујућ као и ’левичарски’, и знам зашто нагињем левици када имам посла с десничарима, а десно кад сам с левичарима.

Ако нас је о. Александар упозорио на проклетство првородног пада човековог који се манифестује у овом законском циклусу с једне стране и тежњом ка слободи од закона с друге стране, ако је успео да нам покаже како је Христос у себи оличавао помирење и испуњење две супротности – какве одговоре сам Шмеман показује или пружа за наш властити пут у опонашању Христа? Какве одговоре даје који би пружили истинску наду за Цркву, а тиме и за свет? Како да се уздигнемо са Христом у Ново Стварање које је Он створио од нас Својим заједништвом у нашем земаљском телу?

Кад погледамо списе о. Шмемана о светитељима, његове биографске скице попут познатих Три митрополита или његови хвалоспеви о умовима попут о. Сергија Булгакова, видимо да се он мање задржавао на њиховим теолошким или историјским достигнућима него на малим детаљима њихове личности и начина постојања. О митрополиту Леонтију Шмеман истиче његову благост и љубав према деци; о великом научнику Булгакову, не његове теорије, већ његово дубоко урањање у светлосно искуство литургије. Карактер, а не велика дела, обележавају ове личности.

У својим излагањима о руској књижевности, о. Александар је увек истицао манире наизглед безначајних фигура, попут старе опскурне и досадне жене, истинске хероине у Матрјониној кући, „без које“, пише Солжењицин, „не би могао поднети цео свет“; или о Чеховљевом Вртлару, чији главни јунак никада није могао да види свог суседа, без обзира колико био запрљан, осим славног детета Божијег.

Јасно је да је не само облак сведока Цркве у њеним светитељима, већ је и ово богато поље живих и књижевних ликова обликовало о. Александрова као јединствену личност. Никада не читам извештај о првом покушају хапшења Исуса у јеванђељу, а да не помислим на о. Александра. Официри се враћају празних руку фарисејима и дају им изговор: „нико никада није говорио као овај човек!“ (Јн. 7, 46). О. Александар је привукао нас, који смо имали срећу да живимо у његово време начином на који је говорио речи живота, истине и радости. Чак се и његове недвосмислене, па чак и оштре „осуде“ (либерално истакнуте међу његовим записима у Журналу) увек бележе у духу туге за несмотреним и преступницима, и никада их не излаже као непријатеље које треба сломити. Био је веома свестан да су чак и многи његови „јунаци“ и свеци пропали у сфери светског „успеха“. За о. Шмемана криза откривена у Христу, истинско расуђивање духова, није проклетство злочинца, већ откривање и разоткривање идола који се залажу за истину и поседују своје жртве (Јн. 5:21). Теологија огољена од сведока царства светлости и радости, теологија која поларизује човека против његовог брата, уопште није никаква теологија.

О. Александар је понизно стајао пред пространством историје, артикулишући разлику између откривеног, сигурног и присутног царства у Христу – и начина на који се ово царство препознаје и примењује у његовом историјском и културном окружењу. Можда тек сада, у тренутној кризи политичке, културне и верске поларизације и експоненцијалног трибализма и подела у Христовом Телу, препознајемо да се свако од нас нађе ухваћен у граници смрти везане за један или други поларитет, камп наше сопствене „праведне“ групе и начина размишљања. Ходати у уверењу о бесмртности „Божјих синова“ (Лк. 20, 36), значи ослободити се ове цикличне замке, уздићи се са Христом у Ново Стварање које је од нас створио својим заједништвом у нашем земаљском телу. Само у овој слободи имамо „реч“ да понудимо свету.

О. Алексис Виноградов је пензионисани ректор (1978-2015) православне цркве Светог Григорија Богослова у Вепингерс Фалсу (Wappingers Falls), Њујорк.