Џон А. Монако (John A. Monaco)

Нема сумње да живимо у „дигиталном добу“, добу које карактерише прелазак на виртуелно и електронско. Пандемија КОВИД-19 једноставно је убрзала ову путању до тачке без повратка. Из црквене перспективе, парохије су опремљене за директан пренос својих литургија, а потреба за функционалним и ажурираним веб сајтом никада није била већа. Из академске перспективе, виртуелно учење постало је уобичајено, заједно са конференцијама и вебинарима на којима научници могу учествовати из удобности свог дома. Усред налета ових иновација, једна промена је остала испод радара: улога теолошког образовања у дигиталном добу.

Од свог настанка, хришћанство је прихватило медије неопходне за ефикасну комуникацију. Због тога је, на пример, свети Павле писао писма разним црквеним заједницама да би пренео своју поруку уместо сликања слика на зидовима пећине. Од писања писама до састављања тешких теолошких расправа, преко радија и телевизије, до наших дана интернета, хришћански поглавари сматрали су потребним да користе најбоље облике комуникације како би ширили Радосну вест. Али демократизација интернета — чињеница да свако може објавити блог или отпремити видео — имала је несрећне последице по теолошко образовање. Иако је увек било лажних учитеља, никада раније такви учитељи нису успели да досегну до милиона душа за неколико секунди.

Истовремено постоје и теологија и псеудо-теологија у дигиталном добу. Под овим мислим да се исти канали који се користе за промоцију аутентичне и добро истражене теологије такође користе, а често и у већем броју и снажније, за промоцију шупље „теологије“ којој недостаје основна и темељна кохерентност. Треба само потражити „Православно хришћанство“ на Јутјубу да бисте пронашли разне „стручњаке“ из фотеља који свакодневно шире погрешне информације десетини хиљада гледалаца. У недостатку одговарајућег теолошког образовања и формирања, они кажу својој публици да су крштења која нису извршена у троструком урањању „недовољна“, да су католичка и православна заједница пукле због „сколастике“ (несвесни сопствене сколастичке традиције Православља), као и преиспитивање старих , досадних полемика о папинству, мариологији и екуменизму. Преко различитих платформи друштвених медија, псеудо-теологија се вирусно шири путем твитова и мимова, док монографије и пажљиве студије остају нетакнуте само прашином.

Иако такви полемични и мало истражени ставови никако нису нови за наше садашње доба, питање је колико су ти ставови све већи и утицајнији за широку публику. На пример, једна одређена интернетска личност која је ефективно постала јавно лице „православља“ на Западу, поставља на десетине видео записа који често одражавају неисторијско, миопично гледиште православног хришћанства које би се пре тридесет година могло наћи у брошурама маргиналне заједнице. Док је размишљање једног научника о природној теологији у православној традицији стекло мање од 1400 прегледа, видео снимци поменуте интернет личности која осуђује Рим, екуменизам и идолопоклонство католика достигла је 30000 прегледа и прегледи се броје и даље. Излагање пароха под називом „Геј иконоклазам: Непосустајање против радикалне ЛГБТ агенде“ има 78000 прегледа; изнијансиранија и фокусиранија дискусија о истополном идентитету и православној традицији има мање од 400. Није неуобичајено видети одељак за коментаре препун људи који својим преласцима у православље приписују ове популарне говорнике. У свом личном искуству наишао сам на многе људе који своју конверзију приписују Јутјубе каналима више него стварном искуству у парохијској заједници.

Данас не недостаје православних теолога, али недостаје интереса за њихов рад. Постоји радикална неповезаност између рада ових научника и садржаја који конзумира већина. Наравно, академски студиј је увек имао саму академију као главну циљну публику и сигурно постоји место за специјализоване заједнице. Али оно што се сада дешава је да они који су квалификовани и способни да предају православну теологију нису главни учитељи за већину православних хришћана. Чак су и сами пастори, некада сматрани главним извором знања и образовања за просечног православног следбеника, изгубили утицај због дигиталног доба. Уместо да их формира локални парох или нечији духовни отац, на православне хришћане данас више утичу странци на интернету који тврде да су ауторитативни учитељи вере и чија памет паметном дигиталном комуникацијом заводи рањиве умове. Једноставно речено, потпуно је могуће да неко ко размишља о православном хришћанству има интернет стручњаке и личности као своје примарне творце и учитеље, од којих многи нису опремљени интелектуалном, духовном или моралном дисциплином потребном за подучавање вере. У међувремену, већина православних теолога и даље пише за академију и често остаје изолована у својим метафоричним кулама од слоноваче. Кад год изађу из академије и крену у јавну сферу, изругују им се и одбацују их као хетеродоксне.

Наше дигитално доба се назива и „Информационо доба“ због огромне количине материјала доступног једноставним кликом миша. И упркос својој корисности, такав неограничени приступ информацијама може бити опасан. Ако је у прошлости неко требало да се обучи за филозофију и теологију пре предавања, садашње доба обилује необученим наставницима који сами никада нису истински изучили материјал за који тврде да га знају. Приступ информацијама, попут дела црквених отаца или црквених канона, не мора нужно значити да човек разуме информације које поседује. Па ипак, на дигиталном тржишту идеја најгласнији су они који могу узвикивати једноставне флоскуле уз пажљиву аргументацију и објашњење. Како се савремени свет наставља окретати дигиталном, императив је да православни теолози ангажују јавност. Део победе у бици је у појављивању, и док више теолога свесно не ради на борби против ове псеудо-теологије ангажујући је директно на платформама друштвених медија, то ће и даље бити једнострана ствар.

Џон А. Монако је докторанд теологије на Универзитету Дукејн.