Протојереј Денис Ј. М. Бредли (Denis J.M. Bradley)

Господин Род Дрејер, виши уредник “Америчких конзервативиста” је одржао Шмеманово предавање у јануару 2021, које је изазвало збуњеност и замерке, посебно међу бившим студентима оца Александра. Да ли је Дрејер – као ни академик ни теолог, већ полемични новинар који проглашава бесмисленим „дијалог“ са православним напредњацима – одговарајућа особа која би одржала предавање у част покојног протојереја? Не, свакако, ако неко упореди научни и црквени положај Дрејера са претходним Шмемановим предавачима. Да ли топли, чак и наизглед чврсти загрљај Дрејера садашњег председника Богословије Светог Владимира, протојереја Чеда Хетфилда, означава већ остварену „културну ратну“ трансмогрификацију Богословије и наговештава даље тврде, подељене идеолошке напоре да се преоријентише цела Православна Црква у Америци (ПЦА)? Одговор на прво питање чинило се довољно очигледним да је изазвало писмо протеста одређеног броја узнемирених бивших ученика управном одбору Богословије. Али веродостојан одговор на друго питање захтева знатно више напора – информисано и разборито читање многих црквених знакова, опасан задатак који би мало који службеник ПЦА био спреман или би желео да предузме јавно. Чини се да се недавно испровоцирана група приговарача суочава са исцрпљујућим избором: наивно настављајући немоћним жалбама да затвори врата штале након што су коњи побегли, или храбро и равнодушно – али можда подмукло (као што ће многи сигурно помислити) – сврставајући се међу оне који ће говорити неуралгичну истину јер је то истина. Да ли постоји много људи који ово друго чују, а још мање желе да реагују на њега?

Грегори Томпсон, протестантски пастор, који је и сам академски образован теолог, написао је опсежну и оштру критику најновије Дрејерове књиге: видети kоментар, „Повратак хладног ратника: Размишљања о Роду Дрејеровом Живети не по лажима“, 3. децембра 2020. Дрејерова књига, непосредни извор његовог Шмемановог предавања, реторички циља на „меки тоталитаризам“ који угрожава америчку културу: у Томпсоновом опису „прогресивна, нелиберална и антирелигиозна идеологија укорењена у марксистичкој традицији“ Томпсон, међутим, детаљно описује шта он сматра да су четири изузетно грозне грешке у Дрејеровом „хладном рату“, застрашујућој политичкој теологији. То су: (1) морално црно-бели, манихејски приказ историје; (2) идеолошка подела особа на безбожне прогресивне зликовце и богобојазне конзервативне жртве; (3) инструментална и тенденциозна употреба људи који су идентификовани као савезници; и (4) самопотврђујућа пројекција Дрејерове властите политизоване религиозности, али редуктивно ескапистички приказ мисије Цркве. Све ове теме могу се наћи у његовом недавном Шмемановом предавању.

Дрејер подстиче студенте Светог Владимира да укоче своје духовне кичме против онога што он тврди да је милитантно антихришћанска секуларност модерности. Јер у крчми непријатељског секуларног света, тако их уверава Дрејер, ови будући православни свештеници морају да врше своју тајну и пастирску службу. Сада се неко са лакоћом може сложити са Дрејеровом основном тврдњом: да би требало подстицати богословоре светог Владимира да разумеју савремени секуларни свет јер је то од посебне важности. Али, онда је једнако важна концепција модерне секуларности која се промовише. Томпсонова критика Дрејера мора, наравно, да стане на сопствене ноге које су довољно чврсте да не требају моје даље одобрење или разраду. Ипак, треба се запитати колико је интелектуално свеобухватно, проницљиво и тачно – што је корисно за будућу службу ових богослова – Дрејерово Шмеманово предавање у формулисању теолошког, филозофског, историјског, социолошког и пасторално корисног схватања секуларне модерности? Не баш, то би била моја властита пресуда, пресуда која, како се дешава, може да позајми подршку од Александра Шмемана.

Док Дрејер фаворизује манихејске дихотомије и апокалиптичне сценарије, сам Шмеман је био дубоко свестан и по ставу прилагођен радикалној теолошкој амбивалентности континуираног „Света“.У било којој или у свим његовим историјски и културолошки препознатљивим епохама, оштроумни православни хришћанин би и требало да посматра и нужно прихвата Свет парадоксално, односно двоструко, истовремено позитивно и негативно: као темељно добар (производ Божије стваралачке љубави), али „Пали“, грешни, али искупљиви – теолошком фразом улова, као што се пролептично (антиципативно) искупио у Васкрслом Христу у чијем животу учествује и Свет, и Црква. Једна примедба извучена из безброја садржи овај аспект Шмеманове теолошке оријентације: „…истинско хришћанско искуство [оно „укорењено у откривењу и искуству Цркве“] укључује неку врсту синтезе ове две визије [позитивне и негативне] „света“… Ако изаберемо једног од њих и гурнемо га до његове логичне крајности, занемарујући другог, завршили бисмо у јереси “(“The World as Sacrament,” Ch. 12 in Church, World, Mission: Reflections on Orthodoxy in the West, p. 210.) Ово је Шмеман, велики православни интелектуалац и културно софистицирани „космополит“. Могу само да додам да су четрдесет година касније његова запажања директно релевантна за предавање о Дрејеру и образовање богословаца Светог Владимира.

На моје читање (тј. слушање), Дрејер у свом Шмемановом предавању фундаментално посустаје, јер нуди поједностављени и идеолошки редуктивни приказ модерне секуларности. Концепт је, од Макс Веберове првобитне Протестантске етике и духа капитализма (1905), био предмет континуираног и дубоког академског истраживања; Дрејер, међутим, није задржао нити охрабрио богослове чак ни да завире у научну литературу, озбиљна заблуда или барем љубопитљив пропуст, могло би се помислити, на академском предавању. Без обзира на то, богословима се и даље саветује да прочитају или се барем упознају са закључцима Карла Левита (Значење у историји), Ханса Блуменберга (Легитимитет модерног доба) и Чарлса Тејлора (Извори сопства: Стварање модерног идентитета), тројице аутора који су развили најопсежнија и најзначајнија тумачења модерне секуларности. Може ли се још увек надати да ће их факултет у Светом Владимиру можда подстаћи на то?

Овде не могу да резимирам, већ само да предложим шта ти богослови могу корисно открити, читајући ову тројицу учених и проницљивих аутора: значајна помоћ у процени утемељености Дрејерове сопствене концепције модерне секуларности. Заправо, то им може само помоћи да сазнају да нико од поменутих аутора – упркос њиховој приметно другачијој перспективи – не закључује да је модерна секуларност једноставно еквивалентна антитези или радикалној негацији хришћанског погледа на свет, без обзира на то колико тешкоћа и изазова имају ови будући пастири наћи ће првог како позира другом. Тражење Шмеманове „синтезе“ може се чинити немогуће тешким или погрешним теолошким и пастирским циљем, али управо је неопходан задатак са којим се суочавају будући православни свештеници и у одговарајућој мери треба подстицати на њега. Да поново цитирам Шмемана: „Морамо се помирити и синтетизовати. Прихватање света је више него оправдано, неопходно је “(op. cit., 219). „Прихватање!“ – јер то захтева православна догма о свету. Ако је тако, може ли се одговорно претпоставити да би Шмеман дозволио да теолошки здраве опције буду негативне, ескапистичке и политизоване као што их поставља Дрејер? Уместо тога, православне богослове треба учити, тако рећи у Шмемановом духу, не само да имају неповерења и да беже већ да поправљају Свет, препознајући и надограђујући оно што је добро у њему.

Протојереј Денис Ј. М. Бредли је емеритус професор на катедри за Филозофију Универзитета Џорџтаун.