Xараламбос Ливиос Пападопулос

Овај текст је првобитно објављен на грчком на блогу Академије за теолошке студије Волос, , πολυμερώςκαιπολυτρόπως („На много различитих начина“). Прочитајте грчки оригинал.

После Христовог васкрсења сведоци смо да се Он једанаест пута појавио својим ученицима. Његова сврха је само једна: да им помогне у њиховом веровању и да их убеди у чињеницу Васкрсења. Важно је разумети чему је Христос стремио појављујући се својим ученицима, јер то потврђује чињеницу да вера у Васкрсење мртвих не представља ствар интелектуалног прихватања. Васкрсење се не може разумети само разумом, већ се у Духу Светом открива онима који искрено траже Христа.

Није случајно што људи данас прихватају да је Христово учење од вредности и важности, али им је изузетно тешко да поверују да је васкрснуо из мртвих. Ако је Његовим ученицима било тако тешко – тј. особама које су живеле с Њим, чуле његово божанско учење и искусиле Његова чуда (види Лк. 24:11; Мт. 28:17) – да верују у Васкрсење, замислите како је свима нама, савременим верницима, тешко; јер наша вера није јака и чврста, већ слаба. Вера, међутим, није само људско питање. Пре свега, то је дар Светог Духа, Божије откривење човечанству.

Стога чињеница о Васкрсењу Христовом, која је основа и темељ хришћанске вере и Цркве („А ако Христос не уста, узалуд вјера ваша: још сте у гријесима својим“, 1. Кор. 15:17) није резултат разумног размишљања или интелектуалног прихватања, већ дар Духа Светога. Човек не верује учећи да изговара Симбол вере као идеолошку прокламацију, већ зато што му је Благодат Светог Духа открила живот слободе и благодати, живот изван људских граница.

Вера представља откривење Бога у људском срцу и несумњиво је карактерише људска сарадња и пристанак као чин делања и слободе. Међутим, људско прихватање није довољно без присуства Духа. Спасење се не заслужује, већ га нуди Бог. У ком тачно тренутку су ученици схватили да је човек испред њих њихов Господ? Наиме у тренутку када је Христос почео да тумачи свете списе и узео хлеб у своје руке. То је за време тумачења Речи Божије и ломљења хлеба, у Светој Евхаристији. Ова чињеница потврђује наш став да је вера у Васкрсење дар Духа Светога, а не наше сопствено достигнуће.

Вреди се задржати на једном од многих Христових јављања после васкрсења својим ученицима поменутим у Јеванђељу по Јовану (20:19-20) и извући неколико важних и корисних закључака: „ А кад би увече онај први дан недјеље, и врата бијаху затворена гдје се бијаху ученици скупили од страха Јеврејскога, дође Исус и стаде на сриједу и рече им: мир вам. И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видјевши Господа“.

Прво, размотримо уплашене ученике. Доживели су дубок трауматичан догађај. Њихов учитељ је умро. Онај у кога су веровали и оставили све своје да Га следе није више жив; умро је на срамотан и ужасан начин. Све је готово. Обухватио их је страх и скривали су се на разним местима бринући се за хапшење и евентуално злостављање. Христос је одлучио да се појави управо тамо, у кући где су се скривали, међу њиховим страховима и несигурностима. Одлучио је да их упозна не у идеалној ситуацији већ у њиховој сопственој стварности, јер Бог жели да нас упозна у нашој стварности без обзира колико је то ужасно. Оно што Он презире нису наше грешке или наш грех, већ наше лажи и охолост, посебно када је та охолост скривена у религиозном и побожном руху.

Једино место на којем Бог одлучује да нам изађе у сусрет је наш свакодневни живот, са својим радостима и тугама, са својим победама и поразима. Из тог разлога је важно схватити да се Бог не ужасава нашег греха већ да се гади наше охолости наше самопроглашене врлине. Наиме, наш труд да оставимо утисак о нечему што није оно што смо заправо. Велики амерички теолог Станли Хауервас у својој књизи о молитви (Prayеrs Plainly Spoken) наводи да није могао да се моли на било који други начин, речима или стилом осим оног с којим живи и којем служи у свакодневном животу, јер би у супротном био неаутентичан. Како неко заиста може упознати Истинитог Бога, када се претвара да је нешто што није? Мора нам бити потпуно јасно да Бог не захтева од нас да постанемо нешто што нисмо, већ да прихватимо себе такви какви јесмо. Бог је личност и само као личности можемо се с Њим повезати. Што се више прихватамо, веће су шансе за шокантан сусрет с Њим. Голотиња наше истине једина је одећа коју можемо носити пред Богом. Христос, као Женик, долази у ноћи нашег живота и настоји да осветли нашу таму кроз неугасиву светлост свог Васкрсења.

Постоји и још један разлог да се васкрсли Христос појави међу својим ученицима. Јер на овај начин Он жели да сви искусе Васкрсење, да гледају и кушају његову стварност. Он није скривен, али се открива пред свима. Заправо је ово есхатолошка слика. Христос је Тај који уједињује и окупља расути народ Божији. Он је тај који уједињује подељено човечанство, али и целу творевину. Све је сједињено у Његовој личности. Стога Христос стоји међу ученицима како би упутио позив на јединство из којег нико није искључен. Свако од нас биће сједињен са васкрслим телом Христовим, нико неће бити изостављен из овог сједињења, јер је Христос архетип, који обухвата и рекапитулира цело Стварање.

Такође је вредно напоменути да ће се ова уплашена створења, скривена због страха од Јевреја (Јован 20:19), која не верују и чуде се речима мироточивих, за само неколико дана трансформисати у сведоке и исповеднике Васкрсења. Они ће проповедати Јеванђеље и храбро ће стајати пред моћним краљевима и властима. Суочиће се са ужасним мучењима и претњама, а на крају ће већина њих дати своје животе да сведоче Васкрсење Христово. Шта се променило? Шта је тачно било оно што их је натерало да савладају страх и донело им непоколебљиву веру и отвореност? Било је очигледно искуство Васкрсења. Христос се појавио међу њима и пружио им свој Мир: „и рекао је: „Мир вама“. Пружа им снагу обнове и присуство Светог Духа у њиховим срцима, побеђујући страх и доносећи веру и наду. Ученици су видели, разговарали са васкрслим Христом и додирнули Га. Његово васкрсење је било истинито. Воскресе из мртвих. Живот је победио смрт у Његовој личности.

Сусрећући своје ученике, Христос ће учинити још један дубок симболички гест. Показаће им своје ране и знакове своје жртве. Шта значи овај гест? Жив је међу њима, зашто треба да открије ране Крста? То је учињено зато што Он жели да отклони сваку последњу малу сумњу ученика да он можда није Он, да је можда дух, илузија њихових очекивања. Овим гестом показивање рана на Крсту као да им виче: Видите, ја сам ваш Господ, то су знаци моје љубави и жртве. Свака истинска љубав је разапета. Свака истинска љубав мора проћи кроз жртву, иначе је само романтична приповест или лажна идеологија.

Христос их позива да погледају Његове ране, гледају знаке Крста и у њима виде грехове Света, сво зло и неправду која, међутим, није могла да победи и уништи Божији план. Не заборавимо да васкрсење није нешто што се може извести историјском анализом или разумом. То није дошло као природни догађај, већ као парадокс, изненађење, потпуно обрнуто у причи о мржњи и злу. Када је Христос издан и када му је суђено, када је разапет и на крају умире, зло превладава. Међутим, Бог није рекао последњу реч. Васкрсење је Божији одговор на зло и неправду, на смрт и претњу ништавилом. Порука је јасна, ниједна распета особа у историји неће остати без васкрсења. Свако од њих ће окусити вечно Царство Божије у личности Васкрслог Христа, царство љубави, радости и јединства. Место без бола, суза и агоније.

Јер Васкрсење значи бити у могућности да се љубимо и грлимо, а да смрт не продире у наше тело. Васкрсење значи окусити пољубац са укусом који је имао пре издаје. Васкрсење значи вратити све оно што нам је смрт подмукло украла; све што је насилно лишено од нас, особе и ствари, тренуци и тишине, заласци и зоре. Васкрсење значи правду за све распете на земљи. У ноћи Васкрсења, тамо у црквама, међу свећама и загрљајима, смрт подлеже. Христос осветљава и даје наду свакоме од нас. Силази у хаде нашег срца, у најмрачнији час нашег постојања, непосредно пре него што нас потпуни очај освоји и проповеда да је живот победио смрт. Христос постаје почетак вечног царства Божијег. „Христос васкрсе“ звучи као крик вечне победе над смрћу и оно што љубав изгради неће бити изгубљено.

Свештеник Караламбос Ливиос Пападопулос је свештеник у парохији Свете Ирине (Пиргос Монофатсиу) Свете Митрополије Гортина и Аркадиа на Криту.