Пантелис Калаицидис (Pantelis Kalaitzidis)

Од самог почетка свог папства, папа Фрања се појављивао пред великом групом људи окупљеној на Тргу Светог Петра и цео свет је гледао преко медија како „бискуп Рима“, усвајајући екуменски пријатељски језик описује своју службу која је компатибилна са еклисиолошким претпоставкама Православне Цркве. Штавише, папа Фрања је у више наврата и у различитим приликама подвлачио концепт „синодалности“ као и конститутивну димензију Цркве и као кључни корак на њеном путу ка трећем миленијуму. Непотребно је рећи да је „синодалност“ фундаментална за еклисиологију Православне Цркве и са добрим разлогом је препозната као један од најзначајнијих доприноса православних екуменском дијалогу. Усвојивши, дакле, богословско и еклисиолошко начело које карактерише Православну Цркву (упркос неким слабостима које треба признати у практичној примени у међуправославним односима), папа Фрања је указао на плодоносне начине на које екуменски дијалог и приступ конфесионалном „другом” би могао да обогати унутрашње црквене процедуре, постајући од користи за сваку појединачну хришћанску традицију.

Из ове перспективе, није било изненађење што је Васељенски патријарх Вартоломеј I спомињан у папској енциклици „Laudato Si“ (2015) као извор инспирације за еко-теолошку визију папе Фрање. Ово признање вредности и значаја дугогодишње посвећености питањима животне средине показао је патријарх Вартоломеј, који је деценијама проповедао да је брига о животној средини верски императив и чије је име постало синоним за еколошку теологију, чиме је добио титулу „Зелени Патријарх”. Захваљујући својим упорним настојањима он на најбољи могући начин истиче како би сарадња црквених поглавара могла да подигне свест надлежних цивилних власти и јавног мњења о глобалним питањима, као што су климатске промене и заштита планете. Укратко, отвореност папе Фрање и његов конструктиван и позитиван приступ осетљивим питањима која се тичу православне традиције су обећавајући знаци заједничког пута Римокатоличке и Православне Цркве ка пуном заједништву. Додатни елемент који треба нагласити и који објашњава растућу популарност папе Фрање међу православцима, упркос ранама историјске прошлости, јесу његови јавни дискурси, изјаве, гестови и списи, који сви представљају хришћанство отвореног ума, Цркву „скромних и сиромашних“, који поштено раде на покајању и помирењу.

Карактер посете папе Фрање Кипру и Грчкој

Регион источног Медитерана је несумњиво од централног значаја за историјски ток хришћанства кроз векове. И Кипар и Грчка су директно или индиректно повезани са мисионарским путовањима Светог Павла. Посета папе Фрање се стога лако може описати као ходочашће у крајеве који су повезани са самим пореклом хришћанства, идући стопама апостола. Поред њихових хришћанских корена, још једна карактеристика Кипра и Грчке односи се на њихово заједничко културно порекло засновано дубоко на хеленској културној традицији. Не претерујемо ако кажемо да је недавно путовање папе Фрање било заказано као почаст конструктивном сусрету хришћанства и хеленизма, који се најпре манифестовао у Новом завету, а самим тим и кроз доктрине екуменских сабора у првом миленијуму и теолошке разраде грчких отаца Истока.

С друге стране, папска посета нема само историјску димензију, већ укључује и симболичко значење, нудећи поглед на кључна савремена питања. У том контексту, посета папе Фрање Грчкој и Кипру догодила се у тренутку када се очекује да ће се прилив избеглица у Грчку, такође због недавне политичке кризе у Авганистану, повећати. Нема разлога да се даље објашњава посебан сензибилитет који је папа Фрања показао према избегличкој кризи. Овде је довољно напоменути да је претходна посета папе Фрање Грчкој била 2016. године, када је заједно са васељенским патријархом Вартоломејем I и атинским архиепископом Јеронимом II посетио острво Лезбос како би пружили моралну подршку и солидарност према избеглицама и тражиоцима азила заробљеним на острву и да подстакне локално становништво које се бави гостопримством и интеграцијом избеглица. Овога пута, друга посета Лезбосу била је укључена у папски програм, што не треба посматрати као пуки комеморативни чин, већ пре као подсећање на хришћанску моралну дужност бриге и залагања према ономе ко пати.

Поред тога, посета папе Фрање пружила је даљу прилику локалном хришћанском становништву како у Грчкој тако и на Кипру, које припада првенствено православној традицији, да превазиђу предрасуде, прошле сукобе и жалбе углавном због Четвртог крсташког рата и праксе прозелитизма, и да побољшају своје односе са својим суграђанима римокатолицима, престајући да их гледају са сумњом и резервом, већ као на праву браћу у Христу. У овом контексту треба приметити да папа не само да је тражио опроштај за наведено већ је отишао толико далеко да је изразио срамоту због непријатељског става Римокатоличке цркве према Грчкој револуцији 1821. године и борби за слободу.

Изазови и могућности посете папе Фрање

Као што је већ поменуто, превазилажење предрасуда из прошлости био је један од великих изазова и могућности ове папине посете Грчкој и Кипру. Ако желимо да будемо искрени и јасни у вези са тим, мора се признати да се деценијама, у обе православне земље грчког језика и културе, јавља снажан антизападни покрет, заснован на несрећним историјским разлозима, на популистичком наративу о грчкој посебности, и на ексклузивистичким еклисиолошким идејама. Поред тога, упркос институционалном учешћу свих канонских аутокефалних православних цркава у екуменском покрету и њиховом плодном и конструктивном доприносу у многим кључним питањима, и упркос водећој улози истакнутих источноправославних теолога у промовисању екуменског разумевања и теолошке рефлексије ка јединству хришћана, чини се да је са православне стране, посебно у монашким срединама, нижем клиру и нижим слојевима, увек постојала стална сумња, ако не и отворено одбацивање екуменског дијалога. Ово иде уз двосмисленост и двојност језика многих православних представника у екуменском покрету (екуменски језик ad extra, конзервативан и дефанзивни, али не принципијелно антиекуменистички, ad intra). Православна црква је тако била, и у извесној мери остаје, плодно поље на коме ове тенденције расту и цветају. Тражење порекла таквих трендова је ван оквира овог есеја; међутим, могао сам да приметим да постоји извесно антикатоличко расположење у одређеним православним круговима. Због тога су се неке манифестације против папске посете свакако очекивале унапред (као што се и десило на крају) због малобројне, али бучне мањине православних фундаменталиста. Ипак, у поређењу са последњом посетом папе Фрање Грчкој 2016. године, али много више у поређењу са посетом Јована Павла II Атини 2001. године, реакције су биле експлицитно мање динамичне, што би се могло протумачити као знак наде и напретка за међусобно поштовање православних и католика. Са тим у вези, посета папе Фрање Кипру и Грчкој може заиста да означи тренутак радости са екуменским значајем, у смислу да би могла да конкретизује напредак у званичном теолошком дијалогу између Православне и Римокатоличке Цркве током последњих деценија.

Др Пантелис Калаицидис је директор Волос академије за теолошке студије, научни сарадник КУ Леувен (Белгија) и Минстер универзитета (Немачка), члан Извршног одбора Европске академије религија (EuARe-Болоња).