Папа Фрања на Кипру и у Грчкој

0

Масимо Фађоли (Massimo Faggioli)

Папино путовање на Кипар и у Грчку (2-6. децембра 2021.) показало је Фрањину заинтересованост за Медитеран, који је био и фокус његовог првог путовања (Лампедуза у јулу 2013.), али и источно православље као путујући сапутник католичке цркве која је све више подложна идентитарним и националистичким тензијама у Европи и широм света.

На овом путовању било је различитих и међусобно повезаних димензија. Постојала је екуменска димензија са привилегованом пажњом на источне православне цркве у континуитету са кључним партнерством од 2013. између Фрање и васељенског патријарха Константинопоља, Његове Светости Патријарха Вартоломеја. Постојала је хуманитарна димензија, са Светом столицом која је посветила много енергије да скрене пажњу на вишеструке кризе на више фронтова у овој области, што је допринело дуготрајној миграцији из Африке у Европу. У последњој деценији, деградација безбедносне, социјално-економске и еколошке ситуације у многим земљама које се суочавају са западним, централним и источним Медитераном учинила је mare nostrum уско грло у протоку људских бића која беже од ратова и пропалих или полу-пропалих држава у Африци, на Блиском Истоку и у Централној Азији. Постојала је политичка димензија са Фрањом као отвореним противником национализма и популизма који сада долази у Грчку, родно место демократије (иако не либералне и уставне демократије), да позове Европу и међународну заједницу на њихову моралну одговорност. Далеко у позадини, коначно је постојала еклисиолошка, унутаркатоличка димензија која се за Фрању мора увек односити на оно што католици раде ad extra.

Папа Фрања је посетио избеглички камп на Лезбосу пре пет и по година, 16. априла 2016, а његов повратак на Лезбос у децембру 2021. помаже нам да схватимо значење те године на глобалној верској и политичкој сцени, у брзом низу: сусрет са Патријархом московским Кирилом у Хавани на Куби; избор Дутертеа на Филипинима; Свеправославни сабор на Криту; референдум о Брегзиту; неуспели покушај државног удара у Турској; избор Доналда Трампа након наводног мешања руске владе у председничку кампању.

На свим тим фронтовима ситуација се погоршала, и Фрања је о томе искрено и отворено спомињао у својим говорима које је држао на Кипру, у Атини и Лезбосу.

Што се тиче екуменског питања, ово путовање је потврдило да Фрања много више црпи инспирацију из православних цркава и источне хришћанске традиције него из протестантске традиције. Али нелиберални и истовремено неинтегралистички католицизам Бергоља – Фрања је приближио мањинској православној цркви попут оне коју је оличавао цариградски патријарх него Руској православној цркви у режиму путинизма (током Конференција за штампу папа је говорио о раду на припреми другог самита са Патријархом московским Кирилом). Истовремено, ова посета Кипру је показала да је „активна неутралност“ Фрањиног папства све чешће доводила Ватикан у опасност да буде увучен не само у унутарправославне спорове (Украјина), већ и у тензије између православне цркве и државних актера (Турска).

Што се тиче хуманитарног питања, Фрања је погледао и приморао нас да сагледамо невољу миграната и избеглица на Медитерану: оних у логорима и још много оних који су умрли на мору. У осталим деловима континента постоје нови Лезбос и нови Лампедуза (на граници између Белорусије и Пољске, у Ламаншу, у Сеути и Мелиљи). Хуманитарно питање се укршта са политичком димензијом. Фрања је изабрао да говори о новом добу зидова на Кипру, близу зида са вишеструким значењима – подела између различитих верских, националних и међународних референтних заједница. Начин на који се подељени Кипар суспендује између Европске уније и политичких периферија старог континента сличан је начинима на који се велики број земаља у Европи налази у неизвесној садашњости и будућности чланства у међународном савезу. Историја односа култура и религија суседних земаља много говори о могућим последицама избора или принуде једне земље да изабере једну или другу страну ограде – не само ЕУ, већ и НАТО, затим између САД-а и Русије (посебно Украјина, Турска).

Што се тиче унутаркатоличког питања, Фрањa покушава да реинтерпретира католичку конзервативну мантру од пре две деценије (у контексту дебате о Уставу ЕУ) о „хришћанским коренима Европе“ далеко од цивилизацијског и идентитетског мотива и да их преобрати у нови савез на старом континенту између религијских традиција и laicitè (али не у француском схватању концепта).

Све ове димензије садрже директне поруке за католичку публику. Када је Фрањa говорио о опасности живота у свету зидова, његове речи су зазвониле за међународне политичке односе, за католичко-православни екуменски дијалог, као и за унутаркатоличке односе, који су од 2016. (година објављивања Amoris Laetitia) видели невиђену опозицију против самог легитимитета понтификата и нормализовали разговор о расколу.

Током последњих неколико година Европа и европски католицизам постали су пријемчиви за америчке културне ратове, а источно православље је постало део тог глобалног политичко-религијског cause célèbre из Русије и САД-a. И секуларни европски и европски католици једва да су осетљиви на Фрањине апеле за одбрану демократије гостољубиве за мигранте. Одлазак Меркелове са места немачке канцеларке оставља Фрањa још усамљенијег. Овај понтификат наставља да представља Други Ватикански сабор, екуменски оптимизам за могућу коегзистенцију између различитих идентитета у неутралном секуларном простору. Али тај наратив о могућем, успешном помирењу између цркава и уставне демократије више није универзално прихваћен, чак ни у западноевропском и америчком (северном и јужном) католичанству. После пада Берлинског зида и од 1990-их, северноамеричке и источноевропске цркве (и католичке и православне) представљају глобално хришћанство и папство са сензибилитетом и обрачуном са недавном прошлошћу који су веома далеко од универзализма из 1960-их који Света столица још увек оличава. Ситуација је још сложенија за цркве у Африци и Азији.

Фрањина путовања представљају покушај да се закрпи црквена и грађанска тканина у опасности да буде поцепано у областима које су кључне за саморазумевање и католицизма и источног православља. Фрања то чини на начин да изгледа да овај понтифекс покушава да изгради мост предалеко.


Масимо Фађоли је професор теологије и религијских студија на Универзитету Виланова.