Карл Ваиц (Carl Waitz) и Тереза Тисдејл (Theresa Tisdale)

Да ли су психолошко благостање и спасење супротни концепти? Ако се неко заустави на истраживањима неких православних аутора, лако би се стекао утисак да православна вера није компатибилна са праксама попут психотерапије и психоанализе. Чини се да су циљеви психотерапије понекад у супротности са циљевима православне аскезе. Приметно је, међутим, да психоанализа и психотерапија немају исти циљ, и неке ће можда изненадити када чују да је један од фројдовских аналитичара 20. века предложио визију психоанализе која је сасвим компатибилна са православном вером: Жак Лакан.

Лакан, француски психоаналитичар активан од 1930-их до 1970-их, преформулисао је психоанализу, удаљавајући се од Фројдовог биолошког детерминизма усмеравајући je ка филозофским променама које су се дешавале у послератној Европи, као што су егзистенцијализам, структурализам, а касније и постструктурализам. Иако је Лакана многим аналитичарима у САД-у било тешко разумети, његова дела су имала значајан утицај у другим дисциплинама и у другим деловима света, као што је приметан утицај који је имао на православне ауторе као што је Христо Јанарас. У разматрању односа између фројдовско-лакановске психоанализе и православне теологије, корисна полазна тачка може бити крај – то јест, циљеви православне вере и психоанализе.

У православној цркви циљ личности је обожење (theosis), да постане по благодати оно што је Бог по природи. Спасоносни процес сједињења са Богом у његовим енергијама не мери се земаљским благостањем или друштвеним добрима којима друштво даје приоритет. Заиста, висине обожења које су достигли свеци често су у директној супротности са добрима света. Јуродиви Христа ради, мученици, неплаћеници, страстоноше – сви су они у супротности са добрима света како их дефинише друштво. То је зато што је православно спасење кенотично, оно захтева самопражњење или изливање самог себе. Спасење не захтева од нас да се излијемо као нека врста пореза; изливање себе је део спасења. Због тога је православни пут у својој основи аскетски. Понижава оно што друштвено добро велича. Имајући ове идеје на уму, како би секуларни процес попут психоанализе могао да функционише у складу са овим принципом?

Прво, треба разликовати циљеве психотерапије и психоанализе. Примарни циљ психотерапије је смањење психијатријских симптома било когнитивних, емоционалних или физичких. Лечење се може сматрати успешним када су психијатријски симптоми смањени или елиминисани. У фројдовским терминима, могли бисмо рећи да је психотерапија генерално усклађена са принципом задовољства – настоји да смањи напетост и одржи хомеостазу, повећавајући задовољство и смањујући незадовољство. Из ове перспективе, могли бисмо рећи да психотерапија иде окомито на аскетски ток. Није у супротности по дефиницији, али ни не путује у истом правцу. Психотерапију супротстављамо психоанализи. Лакан је тврдио да је его „људски симптом par excellence, ментална болест човека“[1], а стварање његове среће није циљ анализе. Лаканов психоаналитичар Раул Монкајо је тврдио да је процес у психоанализи процес „добронамерне деперсонализације“[2] – изливања ега – идеја слична кенози. Монкајо је ово повезао са праксом зен будизма, још једне источњачке духовне традиције у којој се особа препушта свом нарцистичком улагању у его.

На крају крајева, процес психоанализе за Лакана доводи до суочавања са жељом која обитава у свакоме од нас. Суочавање са жељом такође лежи у срцу аскезе. У аскези, особа се суочава са својом жељом лишавајући је смртних интереса, увек тражећи везу са Богом који је у суштини неспознатљив и који борави у тами. Овај однос захтева одрицање од световних добара. У психоанализи, субјект преузима одговорност за однос према неизрецивом првобитном одсуству. Ово одсуство је узрок жеље која превазилази жеље свесног ега. За Лакана, у срцу теме постоји рупа која зјапи, и није тешко видети креативно и суштинско одсуство Бога у православљу као резонантно са Лакановом тврдњом. У психоаналитичком смислу, субјект који иде даље од принципа задовољства (који штити его) откриће незадовољство. Ово је искуство у коме узбуђење у психи достиже тачку где задовољство и бол долазе заједно као нека врста задовољства/бола, коју је Лакан назвао jouissance. Занимљиво је да је Лакан открио jouissance у екстазама мистика Католичке цркве, као што је Екстаза Терезе Авилске или код Јована од Крста. Ово jouissance може се наћи и код православних светитеља чије агиографије препричавају њихова сопствена искуства о ужитку искуства Бога који се стапа са болом свесног, друштвено оријентисаног ега. У оној мери у којој хришћанин тек треба да прође кроз кенозу сопства, или могли бисмо рећи, ега, такви догађаји ће се доживљавати болно.

Психоанализа не води спасењу. Међутим, православно предање генерално сматра да рај и пакао нису различита места, већ два искуства присуства Божијег: рај, за оне чија су срца припремљена, и пакао, за оне чија су срца неспремна. У мери у којој аскеза припрема срце за присуство Божије, ми нудимо да психоанализа иде паралелно са православним аскетизмом. И једни и други не усмеравају субјект ка благостању, већ ка жељи изван задовољства која може довести до ужитка препуног и уживања субјекта и бола ега. За оне који више улажу у свој его, такво уживање је бол. За оне који су се ослободили свог ега кроз кенозу, биће спремнији за мистично уживање Божанског присуства. Иако је психоанализа секуларна и не подстиче намерно однос према Богу Православне Цркве, она свакако олакшава аскетско путовање оријентисано ка нечему изван задовољства. У том смислу, постоји резонанца између лакановске психоанализе и православља у њиховом разумевању шта значи бити човек. Ова резонанца их ставља у јединствену позицију за плодан интердисциплинарни дијалог.

[1] Jacques Lacan, Freud’s Papers on Technique: 1953-1954, the Seminar of Jacques Lacan Book I, (1975/1988). (J.A. Miller, Ed.). (J. Forrester, Trans.). p. 16

[2] Raul Moncayo, The Emptiness of Oedipus Identification and Non-Identification in Lacanian Psychoanalysis, (2012).

Карл Ваиц је дежурни психолог у Бостонској дечјој болници и клинички инструктор на медицинској школи Харвард.

Тереза Тисдејл је професорка клиничке психологије на Универзитету Азуса Пацифик и лиценцирана психолошкиња и психоаналитичарка.