ИНТЕРВЈУ СА РОДОЉУБОМ КУБАТОМ

Након проблематичне изјаве о ситуацији изазваној вирусом корона, Синод Српске православне цркве забранио је Вукашину Милићевићу, предавачу на Православном богословском факултету у Београду, да говори у јавности. У овом интервјуу његов колега Родољуб Кубат расветљава ситуацију у позадини, као и тензије које постоје у вези са овом високошколском установом.

Интервју је претходно објављен на немачком језику у часопису  “Nachrichtendienst Östliche Kirchen.”

1) Доценту Вукашину Милићевићу је Свети Синод забранио иступе у јавности. Зашто дошло до тога?

Пре него што нешто више кажем, желим да напоменем да је забрана о јавним иступима дошла од стране Патријарха као надлежног епископа. Патријарх је истовремено и председавајући Синода. Симптоматично је што је јавни позив за ту забрану дошао из Епархије бачке, чији епископ је један од чланова Синода. Ово је само један од корака, који црквене власти спроводе на Православном богословском факултету. Наравно, криза у односу Синода и Богословског факултета има своју наглашено персоналну страну, али о њој је незахвално говорити. Међутим, овако нешто је било за очекивати, јер између Факултета и једног дела епископата, који сада чине већину у Синоду, постоје одређене напетости већ дуже време. Разлог тим напетостима лежи у њиховом незадовољству чињеницом да се на Факултету рађа слободна теолошка мисао. Наравно, није ту у питању ништа спектакуларно, него један више критички приступ теологији, друштву, животу Цркве итд. Стиче се утисак да они Факултет желе да виде као вишу клерикалну школу. Са тиме се не слаже један број наставника на Факултету, епископа, свештенства, али садашња политичка и црквено-политичка ситуација је таква да ова групација тренутно има превагу у институцијама цркве коју користи за наметање свог ретроградног схватања смисла академског образовања.

Проблем нарочито представља начин на који се спроводи гушење слободе говора. Примера ради, доценту Вукашину Милићевићу је уручен декрет о забрани јавног наступања па и богослужења, на један крајње упитан начин. Рецимо, уопште није позиван на неку врсту разговора или разјашњења. У образложењу патријархове одлуке наводи се известан допис Факултету који је он упутио још 2017, а у којем је било захтевано од свих наставника и запослених да не смеју излазити у медије без његове сагласности (благослова). Пошто је, сасвим природно, тај акт изазвао одређене тензије на Универзитету у Београду, и пошто је била припремана петицаја против таквог патријарховог потеза, патријарх је дошао на седницу факултетског Наставно-научног веће и усмено саопштио да та одлука не важи за наставнике на Факултету, и да је имала сасвим другу сврху. Индикативно је што се та одлука (која је по себи скандалозна) сада поново активира, иако је била повучена од стране самог патријарха.

2) Против ове забране иступања у јавности реаговали су студенти и академски професори. Како на то реагују црквене власти?

Студенти Богословског факултета и других факултета на Универзитету покренули су петицију против Патријархове одлуке о забрани јавног наступања, а у циљу подршке доценту Милићевићу. Петицију је потписао велики број студенат (упркос тренутне пандемијске кризе и обуставе нормалног начина функционисања), и упутио је Ректорату и Сенату Универзитета. На седници Сената донесена је једногласна подршка колеги Милићевићу, и изражена велика забринутост због новонастале ситуације. Велики број колега са Универзитета се и јавно огласио у намери да пруже подршку колеги Милићевићу. Јер, ствар није ни мало наивна, против Милићевића је покренут црквено-судски поступак, а постоји и реална опасност да после ванредног стања у држави, Синод наложи, иначе нелегално изабраном, декану Факултета да отпусти колегу Милићевића и тиме га доведе у врло тешку ситуацију. Губитком места на Факултету, колега Милићевић би остао без икаквих примања (јер су га већ 2017. лишили парохије), што би довело у опасност материјалну егзистеције њега и његове породице. Подсећања ради, колега Милићевић је отац троје малолетне деце.

Колико ми је познато, један број угледних међународних теолога свих хришћанских конфесија покренуо је петицију подршке нашем доценту упућене патријарху СПЦ. Циљ је да се ова одлука повуче и да се професорима Богословског факултета омогући исто онолика слобода говора колику имају и сви остали професори Београдског и других светских универзитета. Таква подршка има посебну тежину јер се тиме показује да је слобода говора једно од основних људских права у савременом свету. Поготово је важно да људи у Србији, теолози и нетеолози, схвате да међународна академска заједница будно прати збивања у Србији и редовно стаје у одбрану академских слобода, јер је ово поред личне и важна принципијелна ствар.

3) Вукашин Милићевић није први, коме је забрањен наступ у јавности. Управо пре годину дана једном професору и једном доценту са Православног богословског факултета Универзитета у Београду повучен је благослов за даљи рад на Факултету. Какво је тренутно стање на Факуктету?

Па да. Прошле године Синод је повукао благослов двојици колега: професору Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу да могу да буду предавачи на Факултету. Објашњење за то је било теолошки нејасно и правно неодрживо. Када је декан Игнатије Мидић упутио допис Синоду са образложењем да он такву одлуку Синода не може спровести јер би тиме кршио законе Републике Србије и Универзитета у Београду, Синод је послао допис Факултету у којем се због тога тражи смена декана. После повлачења декана, на Факултету је на незаконит начин постављена нова управа, што је, сасвим природно, изазвало кризу на релацији Факултет – Универзитет. Наиме, из Ректората су више пута упозоравали Факултет да мора да своје поступке и правне процедуре усагласи за законима Републике Србије и Статутом Универзитета. Међутим, то се и после више месеци још није догодило. Тако да је читава ситуација непријатна и неизвесна. Подсећања ради, Православни богословски факултет је један од оснивача Универзитета у Београду и сада је у ситуацију да оваквим поступцима доведе у питање свој углед и статус на Универзитету и у нашем друштву уопште.

Што се тиче саме атмосфере на Факултету, могло би се укратко рећи да један мањи број колега безрезервно подржава колегу Милићевића, док су неколицина њих (укључујући нелегалну управу) само спроводитељи воље Патријарха и Синода. Остатале колеге су – рекао бих – збуњене и уплашене. Јер, општа ситуација није једноставна. Земља је у озбиљној кризи, демократија се гуши на сваком кораку. Велики број колега који раде на Факултету немају никакву другу алтернативу, па бирају да се не мешају. Све у свему, ситуација уопште није добра.

Међутим, ја се ипак надам де ће уз подршку Универзитета, наше интелектуалне јавности и помоћи колега из иностранства, ова ситуација некако бити решена и да ће Факултет успети да задржи научну и академску аутономију.