Илијана Тодоровић (lijana Todorovic)

[Овај чланак разматра контроверзни верски закон Црне Горе које је усвојио парламент у децембру 2019.године]

Главни предмет црногорског закона је власништво над верском имовином. Без обзира што сваки појединачни члан закона има своје правне недостатке, ипак, овде најзначајнији проблеми представљени су у члановима 62 и 63. Ова два члана наводе да три категорије својине и земљишта који су у власништву верских заједница — 1) оне чија је изградња финансирана јавним приходима, 2) оне које су биле у власништву „Црне Горе” пре 1918. године, и 3) оне које су грађене заједничким улагањем грађана — више не припадају самим верским заједницама, него се сада сматрају „културним наслеђем” Црне Горе и, према томе, морају бити у власништву државе.

Према свим објективним правним проценама, црногорски верски закон садржи велике недостатке. Законом је предвиђена неуставна експропријација својине и земљишних поседа у власништву верских заједница. С обзиром на то да је Српска православна црква традиционална религија велике већине грађана Црне Горе, њу највише погађа овај закон. Поред тога, закон има противуставну ретроактивност у примени и предвиђа неуставну десекуларизацију Црне Горе. Закон нарушава црногорски уставни принцип по коме је Црква одвојена од државе. У правној пракси, овом закону недостају одредбе за бављење правним концептима терета доказивања и правне процедуре/правног поступка, те лишава оштећене стране (у овом случају Српску православну цркву) права на жалбу која јој је загарантована Уставом. Укратко, овај закон крши остале црногорске законе, међународне инструменте и сам црногорски Устав.

Ако се примени у садашњој форми, он би озбиљно наштетио Српској православној цркви, доминантној верској заједници у Црној Гори. Овај нови закон доводи до неуставне експропријације и одузимања велике већине, ако не и целокупне, црквене својине и земљишта, кршећи њена Уставом гарантована права, без икаквог поступка и без Уставом загарантованог права на жалбу. Непостојање самог „правног поступка” требало би да буде довољан разлог за поништавање овог закона.

Црна Гора има јединствену прошлост односа државе и Српске православне цркве пре 1918. године, коју закон игнорише. Већи део времена пре 1918. године на који се закон односи, Црна Гора је била у саставу многих држава, попут Дукље (Зете), била је и део српске средњовековне државе, чак је била и теократска држава којом су владали кнезови-митрополити. Црна Гора није била призната као независна држава све до 1878. године. То значи да закон не може утврдити да својине које су биле у власништву „Црне Горе” у било ком тренутку пре 1918. године сада припадају држави јер је, по Уставу Црне Горе из 1905. године, Црква већ била призната као њен власник.

Илијана Тодоровић је адвокат.