Отац Николас Дасурас (Fr. Nicholas Dassouras)

Од почетка пандемије COVID-19, Православна црква се нашла у егзистенцијалној кризи. Актуелна ситуација је довела до тога да се наша традиција нашла пред великим изазовима, па је тако, чак, и сам начин на који примамо свето причешће постао предмет расправа. Једно од спорних питања односи се на начин на који се свето причешће раздаје верницима из једног путира заједничком кашичицом.

Поучени искуством Цркве можемо слободно рећи да раздавање светог причешћа заједничком кашичицом верницима никада није био пут преношења заразе. Многи свештеници су се чак причешћивали освећеним агнецом на коме се, услед природног процеса, развила буђ. Након што верницима разда свето причешће заједничком кашичицом, сваки свештеник и сâм на крају Литургије употребљава преостале дарове том истом кашичицом; чак и свештеници који обављају службу у клиникама за инфективне болести вам могу рећи да се нико никада није разболео — од туберкулозе, ХИВ-а, херпеса, грипа, па чак и еболе (што можемо да чујемо од наше браће која служе у Африци).

Упркос овоме, многи верници су одувек страховали или осећали гађење због употребе заједничке кашичице. Можемо сатима објашњавати који социолошки разлози стоје иза тога, али то нам сада није циљ. Ми само морамо прихватити ову стварност. Дакле, намеће нам се питање како да наставимо да служимо људима који се боре са овим страхом? Да ли их треба изопштити из Цркве, упозоравајући их да смо то учинили због одсуства њихове вере? Или ипак треба да следимо пут Господњи и прихватимо их? Нисмо ли ми позвани да следимо пример доброг пастира, који напушта своје стадо од деведесет девет оваца како би пронашао ону која се изгубила и оног који нам казује: ,,Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање” (Мт. 9, 13) и да ,,субота постаде човека ради, а не човек суботе ради” (Мк. 2, 27)?

Помесне Православне цркве широм света развиле су различите начине како би одговориле на тренутну кризу. Један од тих начина био је увођење металних кашичица за вишекратну употребу током причешћивања.

Присетимо се да је увођење кашичице у XI веку није била само новина, него и иновација наспрам оног традиционалног начина који нам је Христос предао на Тајној вечери, а који је упражњавала апостолска Црква. Више од хиљаду година, верници су примали причешће у руку и сваки дар одвојено, што представља начин на који се свештенство причешћује и данас. Иако ову промену у пракси није званично усвојио ниједан сабор, патријарх, нити црквени великодостојник, изгледа да су њу подржале утицајне групе у Цркви. Неки, попут историчара цркве Власија Фидаса, истичу да су студити подржали ту праксу, а првобитно су је примили из манастира Неусипајушчих (Μονες των Ακοιμητων).

Сви који су заинтересовани да сазнају више о литургијским и историјским детаљима могу о томе прочитати код оца Роберта Франциса Тафта, (Литургија Светог Јована Златоустог, Историја, том VI), или у новијим чланцима оца Алкивиадисa Каливасa и професорa Панајотисa Скалцисa. Из свих ових радова јасно је да су разлози практичне и пастирске природе довели до увођења кашичице и да је начин раздавања причешћа одувек био прилагођен потребама верника.

У недавном чланку, др Евгенија Константину одговара оцу Алкивиадису Каливасу излажући синопсис свих аргумената против кориштења више кашичицâ. Иако критичари употребе више кашичица признају да је промена можда оправдана и у складу са традицијом Православне цркве, они покушавају да поврате дискусију у теолошке оквире, доводећи у питање не саму промену, него и разлоге који стоје иза те промене, нарочито указујући на то да:

,,[кашичица за причешће] у умовима верника појачава значај апсолутне светости светих дарова … ове нове предложене методе … уопште не прате ту ,,фрониму” (умовање, мишљење). Уместо тога, предлаже се да се ублаже страхови међу лаицима, а када би се то збило то би било на штету верника, јер би то била афирмација њиховог страха да свето причешће може бити преносилац болести. Црква је одувек држала да свето причешће никада не може бити извор заразе и да је подривање овог фундаменталног веровања много опасније и смртоносније од COVID-19 … Свето причешће никада не може бити узрочник болести, било да се оно раздаје кашичицом, или у руку или директно из путира. … Када је Бог постао човек, Он је осветио нашу људску природу сједињујући је са својом божанском природом. Његово божанство није измењено након сједињења с човечанством. Како кашичица којом се причешћују верници онда није освећена? Уколико се ми као људска бића, са својим греховима и манама, освећујемо примањем светог причешћа, како кашичица као неживи предмет који је без греха не може бити освећена и самим тим представљати узрочника болести?”

Дакле, питање које нам се намеће није оно да ли је сама промена оправдана, пошто она то свакако јесте. Није потребно одобрење црквеног сабора, јер такво одобрење није ни постојало у оном тренутку када је дошло до промене и када је први пут уведена употреба кашичице, промене која је донела много веће последице, јер је таква промена мењала традицију коју нам је предао сам Господ и апостолска Црква. Из овога произилази следеће питање: ако је промена уведена из погрешних разлога, да ли тиме потврђује да се зараза може ширити путем причешћа?

Да бисмо одговорили на ово питање, морамо да разјаснимо неколико ствари. Како православни хришћани разумеју свето причешће уопште, а нарочито μεταβολή (претварање) евхаристијских дарова? Да ли хлеб и вино, који се користе у Евхаристији, задржавају своје физичке особине и карактеристике, или постају нешто друго након освећења?

Сам Христос тврди да онај ,,који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни” (Јн. 6, 54), и наравно, Свети Игњатије Антиохијски у својој посланици Ефесцима говори о причешћу као леку за бесмртност (Φαρμακον Αθανασιας), који ћемо, у есхатолошком смислу премда окусити при нашем заједничком васкрсењу, јер је физичка смрт још увек присутна међу нама. У својој посланици Магнежанима Свети Игњатије Евхаристију схвата као претходно уобличавање есхатолошке стварности. Свето причешће је предукус царства Божјег, будући да Христос казује да ,,сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни” (Јн. 3,16). Свети Иринеј (Adv. Haer. IV.18.5) истиче да ,,хлеб, који добијамо из земље, кад прими Божји позив, више није обичан хлеб, него евхаристијски, који се састоји од две стварности, земаљске и небеске; па тако и наша тела, када приме Евхаристију, више не пропадају, него се надају васкрсењу и животу вечном.” За њега је непропадљивост свезана са надом нашег васкрсења и животом вечним, а не са садашњом стварношћу.

За митрополита пергамског Јована Зизјуласа, Евхаристија је духовни догађај par excellence, јер представља есхатолошку стварност, откривену у историји. Објашњавајући везу између Евхаристије и есхатологије он казује:

,,Преображај евхаристијских елемената је апсолутно истинит и стваран, не зато што су се они преобразили кроз процесе који одговарају постојећим физичким законима (трансупстанцијације итд.), већ зато што је апсолутно тачно и стварно да све што Христос прими, тога се и сећа (αναμιμνησκεται) и због тога ће као тело Христово живети заувек … преображај хлеба и вина (као и заједништва) у Христово тело и крв је истинит и стваран, јер оно чега се Бог сећа у свом царству је ништа мање до успех да се осигура стварност par excellence.”

(ΕΡΓΑ Α’, ΕΚΚΛΗΣΙΟΛΟΓΙΚΆ ΜΕΛΕΤΉΜΑΤΑ, Η ΕΥΧΑΡΙΣΤΊΑ ΣΤΗ ΝΕΏΤΕΡΗ ΟΡΘΌΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΊΑ, ΑΘΉΝΑ 2016, PP. 428, 442-443.)

Отац Александар Шмеман, у својој књизи Евхаристија, подсећа нас на … упућивање на царство Божије – које се пројављује на Тајној вечери, које је подарено Цркви и упамћено по свом присуству и стварности у Евхаристији. Најзад, у вези с овим … је и стварно значење најдубље и најдрагоценије тајне наше вере – преображај наших дарова у тело и крв Христову у Евхаристији, која нам је откривена. У следећем поглављу наставља: … преображај хлеба и вина у свето Христово тело и крв се остварује на невидљив начин. Ништа се не може уочити – хлеб остаје хлеб, а вино остаје вино. Јер ако би се „опипљиво” остварило, онда би хришћанство заправо представљало култ магије, а не религију вере, наде и љубави.

У Пидалиону, изузетно утицајној збирци канона са тумачењима, који је објављен 1800. године, проналазимо врло занимљива запажања о раздавању евхаристијских дарова у време пандемије. Једно од ових запажања, дао је Свети Никодим са Свете Горе, у вези са 28. каноном Шестог васељенског сабора, који говори: „Дакле, и свештеници и црквени великодостојници морају да спроведу одређене промене у доба куге, како би се омогућило раздавање причешћа болеснима, без кршења канона; не на тај начин што би грожђе придодавали Бескрвној Жртви Приношења (Причешћу), тако обоје заједно раздавали народу, него да хлеб ставе у неку свету сасуду, тако да и μόρται (људи који су имали контакта са болешћу, али су некако преживели и стекли имунитет) и болесни могу да га оданде узму хватаљкама. Посуду и хватаљке треба потопити у сирће, а затим сирће сипати у посуду (χωνευτηριον) [намењену за контаминиране свете (благословене или освећене) утваре], или на било који други могући начин, али онај који би био безбеднији и у складу са каноном.” Другим речима, болесни људи се нису причешћивали на уoбичајени начин, него из посебне сасуде, из које дарове свештеник на крају није употребљавао, а која је претходно била очишћена и дезинфикована сирћетом, у складу са тадашњим епидемиолошким сазнањима, уз увек отворену могућност употребе другог начина, уколико је он безбеднији и у складу са каноном.

У другом коментару на 32. канон Шестог васељенског сабора, читамо следеће: „Ако се, са друге стране, на деловима освећеног хлеба развије буђ … свештеник не би требало да их сажеже или баци у лончић, него би ваљало да их прво темељно осуши у близини oгња, на вешт начин према упутствима Нектариja Јерусалимског … Ипак, да би се спречило стварање буђи, свештеник би требало да освећени хлеб довољно дуго остави на ваздуху, док влага из њега не испари природним путем…” Ово је доказ да се свети дарови могу укварити након освећења.

У другом примеру, професор Јоанис Фундулис описује припрему Ierá Parakatathiki (честице за причешћивање болесних) на Велики четвртак наводећи:

„ … изузетно је важно да свештеници добро осуше дарове и то по могућности у току истог или наредног дана, како би се одбацила могућност да се освећени хлеб уквари … ”

(ΑΠΑΝΤΉΣΕΙΣ ΕΙΣ ΛΕΙΤΟΥΡΓΙΚΆΣ ΑΠΟΡΊΑΣ. ΤΌΜΟΣ Α’. ΣΤ’ ΈΚΔΟΣΙΣ. ΕΚΔΌΣΕΙΣ ΤΗΣ ΑΠΟΣΤΟΛΙΚΉΣ ΔΙΑΚΟΝΊΑΣ ΤΗΣ ΕΚΚΛΗΣΊΑΣ ΤΗΣ ΕΛΛΆΔΟΣ, ΑΘΉΝΑΙ, 1991.)

Сличан опис налазимо и у ,,Ιερά Ανθολογία”, свештеника и професора Данијела Георгопулоса («Ιερά Ανθολογία» του ιεροδιδασκάλου Δανιήλ Γεωργοπούλου, Έκδοσις 5η, εν Αθήναις 1898, стр. 100).

Сви ови примери јасно показују да Православна црква никада није веровала да након освећења свети дарови постају нешто друго, непропаљиво или магијско, него да остају оно што су били и пре освећења.

На неки начин чини се да христолошка неслагања која су настала у првим вековима одржавају и данас. Црква је потврдила Христа као савршено човечанско и божанско. Његово човечанство, које је слично нашем, осетило је пропадљивост у многим њеним облицима, од патње до смрти. Поднео је ,,смрт на крсту” (Флп. 2, 8), најекстремнијем облику физичког страдања, што није умањило Његово божанство. Свети Атанасије (О Оваплоћењу Логоса) казује: „…бестелесна и непропадљива и нематеријална Реч Божја дошла је у наше царство… недопуштајући власт смрти [над људима]… узимајући себи тело, а које нама није страно… и тако, узевши наше исто тело … одричући се непостојања у име свих, принео га је Оцу …” Како бисмо приказали несавршену аналогију, показаћемо да евхаристијски дарови следе сличан образац. Након освећења они су истинско Тело и Крв Христова, али истовремено остају физички хлеб и вино који су били пре освећења. Свети Григорије Ниски савршено сажима ову стварност када говори против Евномија: „Лазара није васкрсла људска природа, нити моћ која не може поднети нарицање за њим док је он положен у гробу; јер, сузе су особина човека, а живот особина истинитог Живота” (Против Евномија 5).

У Првој посланици Коринћанима (8, 13), Свети апостол Павле казује: ,,Зато, ако јело сабражњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега.” Позвани смо данас да поставимо исто питање: шта је боље? Да ли је то да наша браћа и сестре не учествују у Евхаристији? Или да начинимо малу промену у знак прихватања, а која не би била ни приближна оној жртви о којој говори апостол да више никада неће јести месо, тако што бисмо прилагодили начин на који раздајемо свето причешће: начинивши корак од једне заједничке кашичице до многих кашичица? И за крај, не заборавимо упозорење апостола: „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите” (Гал. 5, 15).

Отац Николас Дасурас је завршио мастер студије литургике на Понтификалном оријенталном институту у Риму у Италији, под менторствомоца Роберта Франциса Тафта. Ожењен је и отац је четворо деце, а тренутно служи као парох Грчке православне цркве Светог Ђорђа у Норвоку у савезној држави Конектикат.