Владика Максим (Васиљевић)

У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику?

Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. Сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти.

Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време?

Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање.

Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су  одлике нашег времена?

Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму.

По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава.

Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином…

Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски.

Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности?      

Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Насупрот њима, јеромонах Јустина Поповић је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством.

Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи?

Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена.

Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“.

Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“.

Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа?

Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва  творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 1219. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), игнорише канонског епископа српских области, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету.

Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је  модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује  по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао  и називао га „правим Божјим човеком“).

Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва.

Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић.

Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу…

Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Надајмо се да садашње превирање у Православљу јесте један привремени проблем. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. По мом скромном мишљењу, коначни циљ би требао бити узношење у литургијски свет огромне већине народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве…

Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.